Najdragoceniji poklon

Da li znate koji je najdragoceniji poklon koji možete dati nekome, a većina ga, na žalost, ne ceni? Ne, niste u pravu, ukoliko je vaš odgovor bio materijalne prirode, poput novca, stvari koje su mu potrebne u kući i tome slično. Najdragoceniji poklon koji možete dati nekome je vaše vreme. Da, da, vaše vreme. Možda vam to deluje pomalo smešno, pored svega šta se može nabrojiti, ali ako malo razmislite videćete da nije baš tako naivno.

Od trenutka kada počinjemo da kapiramo ovaj naš život i sistem vrednosti u društvu kome pripadamo, jedna rečenica nas prati bilo gde da se nalazimo na planeti, a da je doprela tzv. civilizacija: "Vreme je novac!" Ta rečenica je samo delimično tačna. Vreme je život! Novac ako izgubimo, tokom celog našeg života postoji mogućnost da ga nadoknadimo. Međutim, naš život ide ruku pod ruku sa vremenom i trenutke koje smo proživeli ni na koji način ne možemo vratiti, a ni nadoknaditi.

Da li se sećate svojih dragih koji nisu više sa vama? Za čime najviše žalite kada su oni u pitanju? Za vremenom koje niste proveli sa njima. Zato birajte sa kime ćete provesti svoje vreme, jer poklanjajući nekome svoje vreme, vi u stvari toj osobi poklanjate ono najvrednije šta imate, deo svog života. Ukoliko osoba ne ume da ceni taj vaš poklon, ona ne zaslužuje ni bilo koji drugi. Okrenite se onima koji cene vaše vreme, odnosno vaš život, koji im poklanjate. Kvalitetno provedeno vreme je u stvari kvalitetan život.

Dečak i Đavo

Priču koja sledi ispričala mi je jedna baka pre mnogo godina. U originalu, baka mi ju je ispričala na vlaškom jeziku i želim napomenuti da na tom jeziku priča nekako ima veću težinu i čar. A, možda je to samo moj subjektivni osećaj. Međutim, u svemu tome najbitnija je poenta priče, koja je na svakom jeziku ista.

* * *

U davna vremena, kada su u Srbiji ograde građene od kamena i bile visoke, u jednom dvorištu igralo se jedno razmaženo i nestašno dete. Pošto su mu sve igre dosadile, dosetio se da se popne na ogradu i šeta s jednog kraja na drugi, preskačući kapiju. Odmarajući pod obližnjom jabukom vide to Đavo. Dođe on pored ograde, šeta uporedo sa dečakom, ukaza mu se i počne mu govoriti:
- Mali, siđi s ograde! Pašćeš i povredićeš se!

Dečak mu obesno odgovori:
- Neću!

Međutim, Đavo nastavi da insistira:
- Mali, siđi! Pašćeš, povredićeš se i na kraju ću ja biti kriv!

Naravno, dečak ni da čuje. I tako, obojica teraju svoju priču. Dečak se šeta po ogradi i preskače kapiju, a Đavo ga opominje da će pasti i na kraju će svi optužiti Đavola. U jednom trenutku dečak padne, povredi se i počne da plače. Ču to majka i odmah istrča iz kuće, dotrča do dečaka, pogleda ga i vide da je samo izgreban i da nije strašno, pa počne da ga grdi:
- Koji te je đavo terao da se penješ na ogradu?!

A, na to će Đavo dečaku:
- Eto vidiš?! Zar ti nisam rekao da ću na kraju ja biti kriv?!

* * *

Poenta priče je očigledna, ali ukoliko vam je izmakla, da je naglasim:

Većini su drugi krivi za sve šta im se loše dešava u životu. Oni tu nemaju nikakvog udela.

Samo oslušnite, možda ćete i sebe čuti, kako tražite izgovor za svoje pogrešne postupke i optužujete Đavola, sudbinu, život, pa čak i mađije, kako je popularno u mojoj Negotinskoj krajini.

Dakle, nemojte tražiti izgovore, prebacujući krivicu za svoje pogrešne poteze na druge, nego preuzmite odgovornost, postanite svesni svojih grešaka, tako da ih ubuduće ne ponavljate. Problem nikada nećete rešiti ukoliko ne shvatite da on postoji.